Prvi korak

Od našeg rođenja, od prvog momenta kada otvorimo oči, počinjemo da istražujemo. Prvi pokret koji napravimo je pružanje ruku ka roditelju. Pokušavamo da ga dohvatimo, uhvatimo i to nam je nešto instinktivno, prirodna potreba. Sa odrastanjem shvatamo da je svet oko nas znatno veći nego što smo mislili, i krećemo u njegovo osvajanje. Prvo se prevrćemo kada nas majka spusti na krevet. Kasnije puzimo, dok otac pruža ruke ka nama. Borimo se da ustanemo i naprežemo do krajnjih granica, ali uporno padamo. 

Konačno se podižemo na dve noge i zauzimamo ponosno taj status "najvećeg lovca u životinjskom carstvu". Pa pravimo prvi korak. Zatim drugi i treći... Krećemo se, dok naše telo jača i traži nove izazove. Počinjemo da podižemo igračke i sitne predmete, penjemo se na radijatore i ograde. Gurkamo nevidljivi mehur našeg motoričkog potencijala sa željom da vidimo koliko može da se raširi. Posmatramo životinje i oponašamo njihova kretanja, gledamo sportiste i poistovećujemo se sa njima, dok skačemo u dalj ili savladavamo prepone napravljene od VHS kaseta. 

Pathfynder gym Miljakovac

Kako bivamo stariji, trebalo bi da smo sve sposobniji i spretniji, da u zrelom dobu budemo na vrhuncu naših fizičkih mogućnosti. Na žalost, to nije slučaj. Nekada davno možda to i jeste bilo tako. Štaviše, sigurno jeste. Kretanje je bilo osnovno sredstvo preživljavanja. Čovek je morao da ulovi svoj obrok, da ga donese u selo i spremi. Ljudi su sami zidali svoje kuće ili podizali vigvame i borili su se rukama i nogama da zaštite svoje pleme i najbliže. Za trgovinu je bilo potrebno preći desetine, stotine, pa i hiljade kilometara. Kretanje je bilo zastupljeno, da kažemo dominantno, u svim životnim sferama. 

Danas je ono svedeno na pritisak tastera. Sve navedeno danas je dostupno običnim telefonskim pozivom. To nas je razmazilo i otrglo od one suštinske potrebe za fizičkom aktivnosti. A posledice su katastrofalne. Ljudi su fizički degradirani. Od postanka života, potreba za kretanjem je ta koja je forsirala evoluciju svih živih bića, adaptaciju na novu sredinu i borbu za opstanak. Jedino što smo dobili modernim načinom života jeste veliki broj gojaznih ljudi, naročito dece, i obilje telesnih deformiteta kod najmlađih. Što je paradoks, jer je modernizacija stvorila sportsko-rekreativne centre i bezbednije uslove za bavljenje fizičkom aktivnosti, mnoštvo saznanja iz oblasti anatomije, fiziologije, biomehanike i drugih nauka. Pa zašto to ne iskoristimo? 

Naša dužnost, pre svega nas samih, zatim roditelja, profesora fizičkog vaspitanja, trenera, je da se podigne svest pojedinca i čitave nacije o tome šta se dešava. Da se probudimo iz virtuelnog sna u koji su nas uvukli računari i "pametni" telefoni. Deca, a i odrasli, treba da se vrate u parkove i na sportske terene. 

Roditelji, nemojte biti lenji! Igrajte se sa svojim detetom, provodite vreme zajedno, umesto što mu dajete da se samo "igra" na telefonu. Imaćete obostrane benefite. Upišite ga na neki sport, nije važno koji. Neka ono samo izabere. Treneri, ozbiljno shvatite svoj posao i nemojte da ga samo odrađujete! Vaša uloga je pregolema. Kolege, profesori srpskog, matematike i ostalih predmeta, nemojte potcenjivati fizičko vaspitanje! Negujte ga, kao i pravopis, omogućite deci da se pravilno razvijaju i stvarajte im zdrave navike koje će kao odrasli prenositi dalje svojoj deci. 

Čovek je motorički najsavršenije biće, nemojte da ga sakatimo držeći ga zatočenog u ovom tehnološkom kavezu...

 

Autor: Marko Ristić

 

 


 

Marko Ristić, rođen 11.6.1984.

Diplomirao na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja,
Univerziteta u Beogradu. Preko 20 godina iskustva u sportu.
Više od 10 godina u trenerskom poslu. 

Tokom osnovne i srednje škole se bavio košarkom. Na fakultetu počinje da praktikuje gimnastiku, naročito akrobatiku, zatim kapoeru, i kasnije parkour. Osnivač je prve parkur škole u Srbiji, Beyond Parkour u Beogradu. Jedan je od osnivača Pathfinder Gym-a, na Miljakovcu. Veliki zaljubljenik u prirodu, biciklizam, skijanje, skokove u vodu.