Predstava: Miljakovac tj. Novi Zeland

O projektu 

Centar za razvoj inkluzivnog društva CRID je organizacija koja je nastala sa idejom da se projektima utiče na ostvarivanje potpune inkluzije osoba sa invaliditetom, kroz  poštovanje ljudskih prava i kroz njihovo slobodno, izborno obrazovanje, zapošljavanje, pravo na porodicu i slobodno vreme.
Saradnjom na različitim projektima tim CRIDa je dobio od dečije spisateljice, Jasminke Petrović, na poklon knjigu O dugmetu i sreći
Imajući u vidu kako su deca sa i bez invaliditeta putem ove knjige došla do saznanja i poštovanja  mogućnostima i bogatsvu različitosti, CRID je pokrenuo postavljanje pozorišne predstave po ovoj knjizi.
Malo pozoriše Duško Radović, kao primer dobre prakse kada je pristupačnost u pitanju, je odmah bilo izbor partnera CRIDa, za ovu jedinstvenu inkluzivnu predstavu, koja će pružiti svima odgovore na dileme oko poimanja fenomena invalidnosti.

O reditelju

Marko Manojlović je rođen 1982. godine u Beogradu, gde je na Fakultetu dramskih umetnosti apsolvent  pozorišne režije, u klasi profesora Slavenka Saletovića.    
Svoju debitantsku predstavu Smrt, po tekstu Vudija Alena, režirao 2005. godine, na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Usledile su predstave Klopka (Narodno pozorište Sombor),Tri Praseta (Pozorište Boško Buha),Pokondirena Tikva (Narodno pozorište Kikinda i Beogradsko dramsko pozorište), Bez maske (Atelje 212), U Edenu na istoku (Belef 2007), Noć ubica (Jugoslovensko dramsko pozorište),Eling (Beogradsko dramsko pozorište), Lažljivci(Gradsko pozorište u Podgorici), Lepet mojih plućnih krila(Narodno pozorište Sombor), Nebeski odred (Jugoslovensko dramsko pozorište), Sviraj to ponovo Sem (Beogradsko dramsko pozorište), Prizori egzekucije (Narodno pozorište Beograd).  


MILJAKOVAC tj. NOVI ZELAND



On ne može da zakopča dugme, veže pertle, iseče meso u tanjiru. Teško mu je da se popne u autobus, šutne loptu, nacrta skejtera. Mama i tata su brižni i umorni, a doktorka zahtevna i puna svojih problema. Ljudi na ulici ga sažaljevaju i obilaze u velikom luku, a drugovi u školi ga ismevaju i izbegavaju. Zovu ga Kljaka, mada se baš lepo zove, Jovan. 

Danas je teško imati drugačije patike, a kamoli imati drugačije telo. Zato on svet gleda ćutke, iz prikrajka. Tako mu je lakše i sigurnije. Društvo mu pravi jedino njegov bezimeni zamišljeni prijatelj. Uz njegovu pomoć stigao je do sedmog razreda, a tada se pojavila Milica. Ona je puna priča, pitanja, predloga i planova. Otvara neka sasvim nova vrata koja obećavaju dobru zabavu, ali ujedno vode u nepoznato, mračno i opasno.
Ako ste pomislili da je ovo predstava o sirotom dečaku s hendikepom, grdno ste se prevarili. Jovan nije tu da nas rastuži, već razgali. On ne izaziva sažaljenje, već divljenje. 
Uči nas da budemo iskreni i hrabri. Otvara pitanja jednakosti i različitosti. Tera nas na preispitivanje i najzad, vodi nas na Miljakovac tj. Novi Zeland. 

Marko Manojlović



Reč pisca tj. dramaturga


U toku rada na predstavi osetili smo potrebu da se detaljnije upoznamo sa cerebralnom paralizom. Tako smo Dušica, Diana, Marko, Miloš, Anđelko i ja posetili specijalizovanu ustanovu za cerebralnu paralizu. U razgovoru sa psihologom i fizioterapeutom dobili smo mnoge odgovore na naša pitanja. Neke sumnje su nam razjašnjene, neka razmišljanja potvrđena, a dosta toga smo naučili. 
Stavovi okoline prema osobama sa cerebralnom paralizom od velikog su značaja za njihovo uključivanje u društvo. Znatiželja, čuđenje, strah, odbacivanje ili sažaljenje, povređuju i ljute kako decu sa invaliditetom tako i njihove roditelje. Čak i kad okolina nema negativan stav, često dolazi do nesporazuma i neprijatnosti. Stereotipi i predrasude najdelotvornije se razbijaju tačnim i potpunim informacijama. Sve što više znamo jedni o drugima, bolje ćemo se razumeti i više uvažavati. 
Pored stručnog osoblja, u specijalizovanoj ustanovi za cerebralnu paralizu, upoznali smo i tri pacijenta - Slobu, Snežanu i Ljilju. Od svakog od njih naučili smo po nešto. Sloba nam je dao lekciju iz strpljenja. Kao introvertan tip nije baš uživao dok smo ga svi pomno posmatrali u toku vežbanja sa fizioterapeutom. Ali bio je to njegov dobrovoljni doprinos oko postavljanja scena sa Jovanom i doktorkom. 
Od njega smo dobili i ključ za lik Dugmenka. Od Snežane smo naučili da se može biti dobar prijatelj, čak i kad imaš vrlo ograničene motorne i verbalne sposobnosti. Za sporazumevanje srodnih duša dovoljni su pogledi i osmesi, zar ne? Tako smo uz Snežaninu pomoć rešavali odnos Jovana i Milice. Otvorena i živahna Ljilja ponudila nam je svoju iskrenost, radost i šarm. Njena poruka glasi: Neki ljudi baš imaju sreće, evo na primer ja! Taj stav uzeli smo kao moto čitave predstave. 

Jasminka Petrović

Preuzeto sa: www.malopozoriste.co.rs